Овај списак садржи употребљавано јестиво самоникло (дивље) биље и служи као информација о називу дивље биљке, опису, главним карактеристикама и намени у усхрани.






ИЗОП (Hyssopus officinalis) – садржи калијум нитрат, шећер, етарско уље, диосмозид, марубин, пектин, фитостерол, холин, слузи, танин и разне соли. Помало је горког укуса, подсећа на нану и тимијан. Изузетно је укусна у јелима од меса и рибе, као додатак у биљном путеру, мајонезу, биљном уљу, у јелима од кромпира и махунаркама.

Лековита својства: етарска уља имају дезинфекционо дејство. Чај од изопа је веома ефикасно средство против кашља.




ЈАГОРЧЕВИНА, јаглац (Primula veris L.) – вишегодишња је зељаста биљка и јавља се у неколико врста, има хранљива и лековита својства. Ризом им је танак, издужен, обрастао жиличастим кореновима. Из ризома избија розета од неколико листова, а затим дршка и на крају жути левкасти цветови. Лисна розета се формира у рано пролеће. Листови су јајасти или издужени, заобљеног врха, наборани, длакави на наличју. Плод им је ваљкаста чаура.

Листови (Primulae folium) садржи: шећер, витамине (каротен, витамин C око 500 mg%), флавоноид, примаверин, до 2% сапонизида, сапонин, слузи и метилни салицилат. Лист за исхрану треба да буде потпуно млад и беру се само неколико из розете. Старији листови су неупотребљиви, јер су горки. Млади листови се користе свежи, као додатак салатама или варивима. Не треба их користити у великим количинама јер су у њима присутни сапонозиди (који су благо отровни). Лишће се пре употребе попари кључалом водом, вода се баци и даље се припрема као и спанаћ. Листови се убрајају међу најбогатије изворе C витамина.

Цветови (Primulae flos) су пријатног мириса на мед и сладуњавог укуса. Свежи цветови се могу додавати у салате као украс.

Контраиндикације: у већим количинама је штетна по здравље људи.

Посебна напомена: јагорчевина је стављена на листу заштићених биљних врста.




ЈАРЕБИКА (Sorbus aucuparia L.) – плод је округласт, жућкастоцрвен, горког и киселог укуса. Сазрева крајем августа а бере се после првих мразева. Плод у 100 g садржи: 72 g воде, око 6 g шећера (фруктозу, глукозу, сорбозу, и сахарозу), 100 mg витамина C, танина, сорбитне, цитронске, јабучне, јантарске и винске киселине, 20 mg% каротина. У траговима има и парасорбинске киселине која је отровна. Веома је лековита. У исхрани од зрелих плодова се припрема сок, мармелада и пекмез, прави се веома добро сирће, а пече се и ракија.

Лековита својства: код ларингитиса, едема гласних жица, болести срца и крвних судова, хемороида, опстипације и др.




КАДУЉА, жалфија (Salvia officinalis) — дугољасти, сивозелени, сомотасти листови имају веома интензиван мирис (мало подсећа на камфор). Користи се лист који је пријатног мириса и горког укуса. Садржи етарско уље, танин, смоласте и горке супстанце. Користи се као зачин за месо, додаје се ћевапу и умацима од парадајза. Незамењива је код телеће јетре.

Лековита својства: поспешује варење, делује антисептички, ублажава главобољу и нервну напетост. Његова етарскла уља су веома лековита код оболеле слузокоже.




КАМЕНИКА (Saxifraga) – има пикантан и освежавајући укус, сличан ораху. Мирис подсећа на краставац. Садржи пуно витамина C. Обавезан је састојак зеленим умацима, користи се за јела од јаја, зачињавају се супе, салате, јела од поврћа и воћа. Може се и замрзнути.

Лековита својства: благотворно делује на срце.




КАПРА, капри (Capparis spinosa) – користе се цветни пупољци и зрна величине бибера који се конзервирају у сирћету. Цветови садрже пектинске материје, етерична уља, сапонине и смоле. Користи се као зачин у виду додатка у припреми пикантних сосова, прелива, салата и у разним предјелима која треба да имају пикантнији укус. Лековита својства: подстиче апетит и олакшава варење.




КЕСТЕН ПИТОМИ (Castanea sativa L.) – плодови су црвенкастосмеђе боје и налазе се у бодљикавој чаури по неколико комада. Веома су хранљиви, укусни, слаткасти и тешко се варе. 100 g има 245 калорија. Садржи 2,42 g беланчевина, 45,54 угљених хидрата (највише скроба 44 g у сировом ољуштеном плоду), 2,26 g масти. Од минерала садржи калијум, натријум, фосфор, гвожђе, калцијум, сумпор, магнезијум, хлор, манган, бакар, а од витамина А, B1, B12, C, Е и 8,1 г дијеталних влакна.

Плод кестена (језгра) се користи у сировом (ољуштеном) и термички обрађеном стању (куван или печен). Пре термичке обраде (за кување или печење) обавезно ножем засећи врх опне сваког кестена. У свежем стању (ољуштени) могу да се кувају, поширају у млеку или црвеном вину или динстају на маслацу за украшавање јела. Од куваних ољуштених кестена (око 25 минута све док се опна не одвоји) припрема се пире (за супу, умаке, додатак јелима, недевима и посластице) или као прилог уз црвени купус. Познато је да се кестен пире с додатком шећера и шлага претвара у омиљену посластицу, торту. Засечено кестење се пече у поклопљеном тигању око 10-15 минута уз трешење или у отвореном плеху у пећници око 15­ минута на 200°С док се кора не одвоји. После печења кестење се љушти и једе. Танка кожица се најбоље уклања ножем. Сушени кестени се прерађују у брашно, богат је шећерима. Брашно се користи за припрему хлеба (додатак безглутенском брашну), колача и посластица (палачинки, кекса и торти). Лишће питомог кестена се одликује високим садржајем К витамина. У кулинарству се од кестенова припремају супе, пиреи, надеви, разне посластице а користе се и као додатак другим јелима.

Лековита својства: утиче на брже зарастање рана, од лишћа се припрема чај, сличан правом чају).




КИСЕЛИЦА, штавељ (Rumex cetossela) – користе се млади сочни листови и изданци накиселог укуса који се беру у пролеће, а и касније после кошења ливада. У већим количинама није препоручљив јер његови састојци стварају тегобе. Од њих се припремају јела као и од дивљег зеља, али и салате, умаци и кремови. Могу се конзервирати за зиму на различите начине.




КОМОРАЧ, морач (Foeniculum vulgare P, Mill) – личи на копар, али мирише на анис. У исхрани се користи лист, лисна дршка (као зачин) и задебљали гомољ. Он садржи 2-6% етарског уља, чији је главни састојак анетол 50-60%, фенхол, алфа-пинен, лимонен и феландрен. Осим тога плод садржи око 18% биљног уља, 5% шечера и 20% беланчевина, затим минералне материје (калцијума и фосфора), витамине (бета каротин око 7мг%, групу витамина B, витамина C од 50-120 mg%). Сви делови имају сладак укус и пријатан мирис који потичу од фенолног једињења анетола који има антисептично дејство. Горњи делови (листови) се употребљавају сирови, као зачин или као додатак куваним јелима (варивима: грашку, бобу, соји), за умаке, омлете, супе, маринаде. Задебљање се користи за јело појединачно или у комбинацијама. Куван се обично једе с неким преливом. Одличан је за вариво или печен уз додатак першуна, оригана или белог лука. Свеж гомољ се користи и као салата, зачињен сољу, уљем и соком од лимуна. Користи се и као додатак хлебу и пецивима, конзервисаном поврћу. Додаје се плодовима мора, риби, свињетини, умацима и кексу. Екстракти етарског уља се користе у производњи ликера, десертних алкохолних и безалкохолних пића, за производњу слаткиша, бомбона и др.

Лековита својства: освежава, поспешује пробаву, јача апетит, препоручује се код кашља и обољења дисајних путева и др. Сок од гајеног коморача помаже код скорбута, реуматизма и нервозе. Уље се користи за инхалацију и оболела реуматична места.




КОПРИВА ВЕЛИКА, права коприва (Urtica dioica) и КОПРИВА МАЛА (Urtica urens) – у исхрани се користе само свежи или осушени вршни листови обе врсте коприва. Лишће коприве је ниско калорично и веома лековито. У 100 g јестивог дела има свега 58 кcal. Има велику физиолошку хранљиву вредност: беланчевина (5,5%), које су састављене од низа незаменљивих есенцијалних аминокиселина основних носиоца живота, 0,7 одсто масти и 7 одсто угљених хидрата. Садржи минерале (највише гвожђа и мангана), затим калцијума, фосфора, натријума, сумпора, калијума, магнезијума, силицијума, танина, соли и других минерала, ензиме и органске киселине (мрављу, маслачну, сирћетну и пантотенску киселину) и супстанце које делују на секрецију желуца. Лист је богат витамином А (бета каротином до 20 mg на 100 g) и витамином C (75 до 140 mg, односно 20 пута више витамина C него у зеленој салати или другим врстама гајеног поврћа), B2 и К витамина, хлорофил, флавоноиде, хистамине, ензиме, танине, восак. и 3% целулозе. Хлорофил подстиче размену материја, чисти организам, дезинфикује ране и поспешује њихово зарастање.

Листови се користе за припрему разних јела: чорби, варива, каше, умака, као надев за разна печена теста (пите) и салате. Користе се само вршни млади листови, који могу да се прже у уљу, кувају као спанаћ. Коприве треба попарити водом и на тај начин одстранити токсин, а затим изгњечити, правити од ње пире који се може употребити као прилог мешаним салатама, уз месо, чорбе, кајгане и др. Конзервира се сушењем за употребу у зимским месецима.

Лековита својства: поправља општу слабост организма, смирује кашаљ, помаже код грипа, прехладе, бронхитиса, астме, упале крајника и плућа, побољшава варење, поправља крвну слику (против анемије). Јача организам, срчани мишић, стимулише активност срца, убрзава циркулацију, регулише крвни притисак и пролив, зауставља спољашње и унутрашње крварење, у случајевима физичке исцрпљености, добар је стимуланс за јачање корена косе и др. Помаже код атеросклерозе, упаљених и проширених вена и хемороида, крварења из носа. Чисти, јача крв, смањује шећер и мокраћну киселину у крви, смирује упалу слузокоже, желуца и чир, стимулише рад црева, јетре, излучивање жучи, утиче на већу активност бубрега, избацивање воде из тела. Помаже код увећане простате, реуме, артритиса и гихта. Јача и умирује нерве (нарочито против неуралгија, ишијаса, вратобоље и лумбага).

БРАЊЕ И КОНЗЕРВИРАЊЕ ЛИСТОВА

Беру се само 3–4 млада (горња) зелена листа са стабљиком (вршне висине до 15 cm), у пролеће (од марта до маја).

Након кошења (или ручног брања) остави се да један дан увену, затим се распростру у танком слоју на сувом и промајном месту да се осуше. Са осушених стабљика се пажљиво откину листови и чувају у картонској кутији или платненој кеси у којима треба да буду добро сабијени.

Посебна напомена: свежи листови и стабљика су покривени лако ломљивим длачицама, које се код најмањег додира ломе и забадају у кожу, испуштајући ацетилхолин и хистамин (услед којих свежа коприва жари). Ово својство се губи одмах након преливања свежих коприва врелом водом. Важно је знати да само свежа коприва јако жари, док увенула много мање, а сува не жари.

ОСНОВНА ПРИПРЕМА

У свежем стању: убране листове младих коприва треба пробрати и добро испрати водом, затим попарити (тако се одстрањују токсин), изгњечити и након тога користити.

У сушеном стању: конзервира се сушењем, за употребу у зимским месецима.










Текст преузет са http://www.bezgluten.net/